belopalancani u knjigama

nije mala stvar kada neka varos i njeni stanovnici osvanu u nekoj knjizi, to im je karta za vecni zivot a kako su tamo naslikani pamtice se do veka. jedan od beleznika palanackog zivlja je i dragan jovanovic sa svojim delima: zitije svetoga save od bogumila monaha, glupi tornik, bezboznik... a njegovi feljtoni u nin-u i krmaci su bili trazeni i citani i u inostranstvu, kod nasih iseljenika. pa, potrazite i procitajte...
[img][/img]

svaka cast

preuzeto sa: http://blog.b92.net/text/15814/%D0%93%D0%9B%D0%A3%D0%9F%D0%98-%D0%A2%D0%9E%D0%A0%D0%9D%D0%98%D0%9A-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%81%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%B5-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%B5%D1%88%D0%B5/

ГЛУПИ ТОРНИК (подсетимо се како беше)

Ови бију, а жене ни гађају с јајца. Све ми усраше капут. Она моја Косара неће да ме верује да сам бил у Београд у демонстрацију за Милошевића. До мене, Циганин Најдан исто сав усран, а с јајце га погодили у око да га исћораве, а он ради у фабрику "Бајрам"; прави мотичице и секирчићи. "Јеба ти Милошевића, ће ме ишћораве због њега!! Јеба ти и дневницу и суву рану! Зајеба ти мене, Драгане, да пођем с тебе да изгинемо овди!" Ја му кажем: "Ћути, Најдане, ако смо у окупацију преживели Бугари и Немци, ће преживимо и Београђани! Важно је да ми не ударамо!" Јел онај Бошко поштар поче да им враћа тепање па га још више тепаше. Не мож сас њи кад их има много ко Шиптари. И мало што ни тепаше него ће ни воде код Драшковића да ни "покрсте". Водише ни поред Скупштину што ју је још мајстор Аца правијо, кад тамо, уфатили шефа на СПС из Бамбурек па га учу да плива у фонтану, а сувомразица. И овај из Бамбурек научи се да плива. Плива, испред Маркса и Енглеза. Па казујем на Најдана Циганина: "Видиш ли да од лоше и полоше. Нас су само тепали, а овај из Бамбурек ем бијен, ем мора да плива у децембар на сувомразицу!"

Исповест белопаланачког учесника "контрамитинга" Драгана Ујевца на шопском језику, тј. на српском јидишу, без превода на књижевни српски)

До сад сам мислео да разбирам нешто са ову моу главу, ал сад видим да ништа не разбирам. Дојде некакво чудно време, па се све замути; незна се шта ће да буде муљ, а шта ће да плива по воду. И још се ништа не разбиструје. Него да не претурам много по овај мозак те да ви испричам како беше. Беше торник. Глупав дан. Не казују за джабе, код нас у Белу Паланку, за некога "глуп је ко торник". Оно глуп је и понеделник, али торник је много глуп. И баш на тија дан заказали митинз у Београд. Да подржимо овог Нашег. И ди ће нас саберу? На игриште, код сточну пијацу. Кобајаги згодно место ел сви сељаци знају ди је сточни пијац. Ће да се иде сас автобус "Ниш експрес", међуградски, дрвене столице. Добро, ајде ће седимо и на дрвене столице до Београд. Само да подржимо овог Нашег што су га напали Вук и Ђинђић елим овај Наш покрал гласање и избори. Неки рекоше ће дође и Дача из Москву да иде сас нас на митинз. То думам, ако може Дача из Москву да долази за овог Нашег, могу и ја из Белу Паланку. А имам си работу дом, није да си немам какво да работим около кућу.
Облекоше у чисто и топло. Жена из парманс ковчег извадила кошуљцу од моју свадбу. У њу сам се женил у њу ће ме саране. Па и капутину облеко од свадбу. Тесан ми, стезаме, не могу се ипрајим. Ал тој ми је и црквено и мртвено.
Дојдо собајле код сточни пијац. Збрало се доста свет. Нећи познајем, нећи не познајем, јебел ли и' који су. Мора да су сељаци из селишта, зинуло им дупе за дневницу. Оно кад видиш педесе динара, мало ли је!? Дошл и наш Сале, председник белопаланачки. И он ће иде. А туј и онија Коста Кривошија што накривил главу ко гајдар. Он ће нам казује кво да окамо: "Слобо ми те волимо!". Те "Ми смо Слобини, Слоба је наш!". Све исто ко '45. за Титу што смо се драли испред хотел "Ремизијану". И сад казују, Немања ће ни буде вођа пута! А што Немања? Он кад је ишо у прекоманду, пролазио кроз Београд са камијони. Е, ту сам одма морао да знам да ће нешто да најебемо. И све се тако потреви. Него, ајде да ви причам по ред.
Натрпамо се у автобус ко стока; сви се гурају да седну до прозор. Ја незнам какав смо тој народ, да га јебем! Ће се побијемо за место у автобус. И шта ћу да видим: Дача га нема из Москву. Кажу, зима, не мож авијон да слети у Београд, лед по аједром. А што не слети овде у Паланку, на игриште, јебем га! Нема лед јер ови фузбалери из "Јединство" све изровали. Ритају по цел дан само да уђу у нишку зону. Мислим се, да питујем Салета председника, за Дачу да слети овде на игриште, ал ме срамота, ће ме зајебаву ови мангупи фузбалери. Значи, ће идемо без Дачу. Видим; мршава работа. Где ћемо без Дачу у Београд? Има нешто да најебемо. Него појде автобус да се не одоцнимо. Лале шофер нагарио га кроз Сићево. Стра` да те увати; дал ће се скрљамо у Нишаву јал у неку цистерну. Осврнем се по автобус све то заспало. И какво ћу? Ајд ће спим и ја, нек си јебе матер! Да не гледам како ће изгинемо. И заспал сам тако и шта ћу да сањам? Некакве караконджуле јуре ме по Београд, а Београд још у рушевине од бомбардовање. Јуре ме караконджуле, а ја не могу да потревим наш автобус. Пробуди се. Све сам се озњио. Кад онај Немања дере се ко магаре: "Београд! Спремајте се људи! Стигосмо! И пази да се не обрукамо."Уђомо у Београд. Тамо код Светог Саву де су га Турци запалили, ту ће оставимо автобус. Е Саво, Саво! Не мож ти сазидамо цркву педесет године. Још мајстор Аца почео да зида па зајебо. Кажу, бил масон. Е, туј, код цркву недовршену оставимо автобус па до Теразију ће идемо пешке. Кажу, није далеко. Колко од "Ремизијану" до наше гробље паланачко. Дадоше ни транспаренти. Мен дадоше оно "Слобо ми те волимо." И сад, опет, сумљива работа; онај замлата Немања иде први, а нашиви председник Сале заостаје. Пролазимо поред једног таксисту, а он узрнуо у мојиви транспарент па ме пљуну: "Јебо те Слоба, овчару!". И сад се ја мислим: откуд овај зна да имам овце? Мора да је неки Паланчанин јел не писује ми на чело да сам овчар! Питујемо једног милицајца за Теразију, а он ћути, ушмивка се ко да се упувао. Лепо видиш, да ни зајебава. Неће да ни каже де су Теразије. Кад, ајд, ајд, на тамо, стигомо пред Правни факултет. А тамо студенти. Збрали се ко за Косовску битку! Леле колко ги има! И сада она будала Немања право иде на њи да се поздравимо и заједно да идемо на Теразију да подржимо овог Нашег. Кад оћеш! Ови ни отеше транспаренти па удри по грбину, по ребра, по главу. Не гледају де ударају. Потепашени ко телци у зеље. Ко да смо у туђе орали.
Ови бију, а жене ни гађају с јајца. Све ми усраше капут. Она моја Косара неће да ме верује да сам бил у Београд у демонстрацију за Милошевића. До мене, Циганин Најдан исто сав усран, а с јајце га погодили у око да га исћораве, а он ради у фабрику "Бајрам"; прави мотичице и секирчићи. "Јеба ти Милошевића, ће ме ишћораве због њега!! Јеба ти и дневницу и суву рану! Зајеба ти мене, Драгане, да пођем с тебе да изгинемо овди!" Ја му кажем: "Ћути, Најдане, ако смо у окупацију преживели Бугари и Немци, ће преживимо и Београђани! Важно је да ми не ударамо!" Јел онај Бошко поштар поче да им враћа тепање па га још више тепаше. Не мож сас њи кад их има много ко Шиптари. И мало што ни тепаше него ће ни воде код Драшковића да ни "покрсте". Водише ни поред Скупштину што ју је још мајстор Аца правијо, кад тамо, уфатили шефа на СПС из Бамбурек па га учу да плива у фонтану, а сувомразица. И овај из Бамбурек научи се да плива. Плива, испред Маркса и Енглеза. Па казујем на Најдана Циганина: "Видиш ли да од лоше и полоше. Нас су само тепали, а овај из Бамбурек ем бијен, ем мора да плива у децембар на сувомразицу!"
Доведоше ни код Драшковића. На дваес метра. А овај Драшковић стоји испод споменик на Михајла и сева сас оци. А глас му као да је јео од воденични камен. Такви су били код Косту Пећанца кад је долазио код нас да формира сувопланински батаљон. Најдан се усра од стра: "Овај ће ни покоље ко јагањци!" А ја му казујем: "Неће бре Најдане! Ов само тако изгледа!" А Немања ни казује "Дизајте три прста да останемо живи!" И видим и наш преседник Сале диза три прста. Те сви дигосмо. Тако ни крстише и пустише. Кажу: "Ајд сад идите на Теразије код оног Вашег!"
И, дођосмо на Теразију. А, тамо поред Милошевића милиција колко волиш! И ћу да се, опет, зајебем да питујем једног милицајца: "Добро, бре, пријатељу, што пустисте да ни бију ко волови?" А овај ће да ме питује: "А одакле си ти пријатељу?" Ја му казујем да сам из Белу Паланку. А он ће ме посере пред цело друштво: "А за кој си курац долазио у Београд кад си из Паланку? Ти ли хоћеш да учиш Београђане шта да раде". И сви удри у смејање. Смеје се и нас преседник Сале те ми беше дошло да га уватим за гушу и да га истресем из гаће онаквог малецког. Ништа нисам запамтил од Милошевићев говор. Кроз главу ми само пролази оно што ме зајеба онај пандур.
Ко посрани се вратимо у автобус. Кад имамо шта да видимо. Сви прозори потрошени. У автобус дува промаја ко у Сићевачку клисуру. Јебем ти и кад сам дошал у Београд, и кад сам чуо за митинг и за Милошевића! Стављамо ћебићи на шофершајбну, ал мора да се пробуши рупа да може возач да гледа ди вози, да си не отидемо, негде, у пичку мајчину. Само ни још тој требе! И ајд, ајд, стигосмо негде, у глуво доба, у Паланку. Кучићи ни лају. Зима. Мраз. Апе за нос. Смрзосмо се ко цвекла.
И нешто се мислим; Тврдо сам погрешил. Кој ћу курац у Београд кад несам обавештен. Јебем ти и телевизор! Ћу га дам на цигани! Еј, толко да ни лажу у Дневник: "шачица студената, шачица демонстраната", а оно цел Београд се, бре, дигал на Милошевића. Да га поједе! А и он? Шта ме је па Он задужил? И да ли ми је на жену брат? И с ког сам запуцал да идем у Београд? Са Немању и са Најдана? И са Салета? Јебо ме Сале преседник! Нек се бију за влас ови у Београд, па кој победи, ће га гласамо. И ово сам решијо: са непроверени људи више ни у нужник нећу да идем. Поготово кад је глупи торник.

Леле, овија писује ко ја, род ли ми је? А таман да се подсетим и на Немању, и да му пожелим брз опоравак. Кој знаје, оће да је тој оди стрес још од митингат.

Вечерас је аутор представио монографију о белопаланачкој гимназији. Директор Драган Крстић је завршио ово значајно дело таман на седамдесетогодишњицу оснивања ове образовне установе. Вече су својим присуством увеличали и неки бивши ученици ове школе а данас значајна имена наше науке и уметности. Говорили су Проф. Љубиша Митровић и Живота Јоцић, као и сам аутор, док је својим обраћањем председник општине Александар Живковић подсетио на још једно значајно дело о нашим људима чији је један од значајних ликова лично. Аутор те књиге Глупи торник, Драган Јовановић, био је такође присутан. На крају су бивши ђаци и професори евоцирали успомене на протекле године на коктелу у холу гимназије. Књига ће бити ускоро подељена садашњим и бившим ученицима и радницима школе као признање за допринос угледу гимназије. Хвала Драгану Крстићу на великом труду и вредном резултату.