Последња посластичара или Увек мали надрљају

Кад год сврнем у варош, помајем се по тротоари па седнем код Сложну браћу на колачи. Миле прави најубаве шампите у регион а сладолед лижем једино код њега. Ову годину ме изненади двапут: пролетос улезо код њега и потражи кафу а он ми дума како не вари више кафу и да не вадим цигаре, јер га казнили због њи. Неће, казује, више да кува кафу како не би изазивало људи да пуше, и пиксле избацио. Други пут играше Партизан и ја улезо да видим који је резултат, а он заврнул телевизор канто њега па се не види и не чује ништа. Казује да су га и за тој јурили да плати. Ако оће музику од радио, касетофон или телевизор да пушта у радњу мора да се учипи код некакви рекеташи из Београд јер не може да привлачи муштерије без плаћање на ауторска права. Цацко Кривошија их искарао сас метлу, ал' несу сви ко он, с голема муда. Малко што све чука у фискалну касу, 'оће држава још. И све дрве патку на малечки, а тајфуни пуштају да се још богате на нашу муку. Е, да смо малко у Француску или Грчку видели би од синдикалци од какво се дрво ложице праве. А наш народ кротак, зато га алави лако зарипују...